Vladine web strane

Putujem. Stara, čađava lokomotiva brekće, napinje se i škripi, vuče rasklimane vagone. Ljudi u njima radoznalo gledaju kroz zamagljene, poluotvorene prozore, prate pogledom predele koji promiču. Uživaju. Neki, opet, razgovaraju međusobno, podredivši sve potrebi da sagovornici razumeju njihove težnje, strahove, sitna zadovoljstva i nedostižne snove. Srećni su onoliko koliko uspeju da zadrže pažnju onog ko ih, sa manje ili više interesovanja, sluša. Gledam čoveka u kupeu, preko puta mene. Spava. Povremeno se promeškolji, tražeći nešto udobniji položaj. Njegova osnovna potreba je da mu ne smetamo. Ako mu se zbog nečeg san i razbije, to ne traje dugo. Pogleda nas mrzovoljno sanjivim očima, iskoristi prilku kad je već budan da nešto pojede, pa onako sit, brzo nastavi gde je prekinut. Polako usporavamo. Stanica. Novi putnik, zbunjen i pomalo uplašen, ulazi, zastaje u hodniku i ne znajući šta će sa sobom, nemo posmatra. Pogledavši mu kartu, kondukter ga povede upravo do našeg kupea. Ali, kad je, ušavši, primetio uspavanog, mrzovoljnog namćora, tiho je uzdahnuo, ravnodušno slegao ramenima i probudio ga:

„Vaša stanica, gospodine. Silazite.“

Otvorivši oči, prvo je pogledao konduktera, ne shvatajući odmah zbog čega ga uznemirava. Prošlo je par trenutaka pre nego što mu se um razbistrio. Otrežnjenje. Srce mu je snažno otkucavalo, grlo bilo suvo, kožu oblio hladan znoj. Zenice mu se raširiše, udovi počeše da se koče, stomak mu je razdirao tup bol. Iskonski strah. Lovio je poglede ostalih putnika, tražeći u njima pitanje i odgovor. Tražeći nadu. Uzalud. Htede nešto da kaže, ali, glasa nije bilo. Ni vremena. Ispratili smo ga pogledima. Na vratima je zastao, napravio jedva primetan pokret koji je odavao njegovu potrebu i želju da se okrene. Ipak, samo je tromo zakoračio na peron. Neverica. Vrata se zatvoriše, začu se pisak sirene, mašina krenu. Kraj. Novog putnika kondukter postavi na tek upražnjeno mesto.

Mislim da znam, a ne znam i trudim se da verujem, pa mi ne ide. Kleo sam se u istinu. A sad…, sad naslućujem. I strepim. Uvlači se pod kožu, tiho, jedva primetno; kurvinjski. Prodire do kostiju, prožima me i osvaja. Tera me da šapućem, onako, u sebi, da prizivam snove, da verujem u bajke. O, kako bi mi sad dobro došao šamar! Snažan, neumoljiv, da razdrma ovaj poljuljan duh. Svetlost je sve jača, sve bolje vidim; plašim se. Strah me je od samog straha, strah me je slutnje da će vremenom postati još veći. I dok se sve ono što sam ja, trudi da prikrije, zavara i obmane, ovi prsti izdajnički ostavljaju zapis o tom. I šiba bi mi jedna dobro došla, da ih išibam, dok ne zacvile, dok ne isteram iz njih bolesnu potrebu da me na tacni serviraju i znanom i neznanom. Dok se neki drugi prsti trude da stvore i izgrade, miluju, prihvate i pruže, ovi moji, ovih deset cinkaroša… ma, nemam snage, ubi me ova svetlost. Ništa nemam. A da imam, mislim da bih sve dao za roletnu. Na kojoj li sam to raskrsnici pogrešio, da li je ovo slepa ulica, ili je to, možda, moj put, onaj pravi? Voz nastavlja. On ide, a mi putujemo.

Moja soba je takva da se odmah vidi čija je. Neuredna, čak i sa ono malo najosnovnijih stvari u njoj. Moja slika i prilika. U moru sivila, na vratima jedne vitrine, stoji, ko zna kad zalepljen, već požuteo natpis – znanje je moć. Stoji i bode mi oči. A odrastao sam uz njega. Bio je moja ikona, moj svetac. Izneverio sam ga. Ubio sam svoje snove. Znači li to da sam ostario; sanjaju li stari ljudi? Da li sam sad mudar, kad znam da ništa ne znam? I kolika je moja nemoć? Imao sam odgovore na pitanja koja nisam znao, koja niko nije  ni postavio. Imao sam; nekad. A sad?! Sad imam pitanja koja niko ne razume, ni ja sam, koja nikom ne trebaju, pa, ni meni. Sredim ja sobu, ponekad. Problem je što ne umem da je održim takvu. Da li je to, uopšte, problem? Kad će, već, jednom taj ručak, spasonosni razlog zbog kog bih prekinuo ovo naklapanje? Čija li je sledeća stanica? Virim kroz staklo na vratima kupea. U hodniku vidim ženu ispijenog lica, mršavu i slabu, ali, odlučnog pogleda. Oko nje, njoj poznati ljudi, zabrinuti i užurbani. Za razliku od njih, ona je smirena, ili tako deluje. Čeka da stanemo, spremna je da siđe. Prosto, zna, ne treba joj kondukter. Istina nema drugo lice, ni treće, ni peto; nema sestru bliznakinju. Sama je i tako jednostavna.

I dalje vrednujem ljude, stvari i dešavanja po sopstvenim merilima. Navika, valjda. Još uvek slušam, a ne čujem, gledam, a ne vidim. Još uvek živim u uverenju da osećam i lažem sve oko sebe da i ja dušu imam. Lažem, iako mi više niko ne veruje. Sam sebi više ne verujem. Voz ide, polako, ali sigurno. I ređa stanice. Voz ide, a ja?!

Kad će, već jednom, taj ručak?

Bilo je pitanje trenutka kad će se desiti neizbežno. Poremećeni odnosi u porodici prevazišli su svaki stepen razumevanja. Rezultiralo je konačnim razlazom. Ono što sam nazirao već neko vreme, upravo mi se odvijalo pred očima. Selidba u toku, stvari već spremne za novo odredište, stan avetinjski prazan. Porodica se cepala, stanje krajnje mučno. Prostor koji je godinama bio svedok privrženosti, odrastanja i smeha, postao je nalik grobnici. Ni letnje Sunce nije moglo da obuzda silinu tame koja je nadirala. Junska toplota povlačila se pred ledenom jezom što me je prožimala. Sve se odvijalo u, skoro, potpunoj tišini. Kad je iznesena i poslenja kutija sa nekim nebitnim sitnicama i kad, osim golih zidova više ničeg nije bilo unutra, prestao je da postoji i svaki razlog zbog kog smo boravili pod istim krovom. Samo četiri duše, uronjene svaka u svoj osećaj beznadja i gorčine. Zatim, reči koje su pokidale tišinu:

„Pozdravite se sa tatom“.

Sedeo sam na podu, naslonjen ledjima o zid. Iako izgovorene dosta tiho, meni su delovale poput grmljavine. Deca su prišla, gledajući me u oči. Tražili su u njima odgovor na pitanje koje im se nametalo – šta sad, kako dalje? Ostao sam nem, moj pogled takodje. Osećao sam se kao samoživa kukavica. Bez hrabrosti da bilo šta učinim ili kažem, bio sam okupiran sopstvenim bolom. Poljubio sam ih, to je bilo sve. I dalje su stajali, gledajući me. Zatim, još jedan grom:

„Idemo“!

Izašli su, prošavši pored majke. Okrenula se na tren, pogledi su nam se, rekao bih, sudarili. Nije u njima bilo više ni prekora, ni osude, ni zanosa i razumevanja. Sve je već ranije potrošeno. Očišćeni od svih osećanja, poruka i potreba. Prazni, bez značenja. Moglo je i bez njih. Lagano je zatvorila vrata za sobom, zatvorivši sa njima jedno poglavlje u životu svih nas.

Ostao sam sam. Sam, u jednom širokom smislu. Moja porodica, kojoj sam do pre par trenutaka pripadao, otišla je iz ove kuće, otišla iz mog života. Sam u sobi, sam u glavi, jer, čak i misli moje su otišle za njima. Takvu samoću do tad nisam iskusio. Bila je to zver koja me je proždirala. Sedeo sam dugo, nesvestan vremena. Prazna soba postajala je moje jedino utočište. Sve van nje bila je mračna nepoznanica. Svet kakav sam znao, nije više isti. Strepeo sam od onog šta me tamo čeka. A čekalo me je, neizostavno. Razvijala se, dakle, jedna protivrečnost. Samoća, koja me je gušila, teška poput olova, vukla me je u bezdan crnih misli. Nasuprot tome, osećao sam se, nekako neshvatljivo, bespomoćan u suočavanju sa postojećim stanjem i ta prazna soba je pretstavljala maglovito, nejasno sklonište od sumorne spoljašnjosti. Bio sam ronioc, zarobljen u podvodnoj pećini. Trebalo je disati duboko, obogatiti krv kiseonikom, skupiti hrabrost i zaroniti, pa kroz uzan kameni prolaz proroniti u otvorenu vodu, a zatim gore, do površine. A sve to bez saznanja o tome koliko je dug taj prolaz. Hoću li imati dovoljno vazduha u plućima i snage u nogama i rukama?

Kad sam, konačno, vratio odlutale misli, sabrao se i ustao, mrak je uveliko vladao gradom. Izašao sam. Dočekalo me je besprekorno vedro nebo, mnoštvo zvezda, topla letnja noć i grupa srednjoškolaca koji su išli trotoarom, glasno se smejući i uživajući u svojoj mladosti. Da je, kojim slučajem, ova priča bajka, verovatno bi se završila otsecanjem glave onoj aždaji – Samoći, koja me je držala zatočenog u sobi – tamnici, dobro bi pobedilo, sve bi došlo na svoje mesto i živeli bi srećni do kraja života. Ali, eto nije. Ipak, taj trenutak u kom sam izašao na ulicu, bio je, ako ništa više, bar mali pokazatelj stvarnosti koja nije bila tako crna kao što mi se u par sati pre tog činilo. Borba sa promenama je tek pretstojala, a to je bio prvi korak u onom što je usledilo. Pošto bez prvog nema ni ostalih, ma kako da je, naizgled, beznačajan, pamtim ga kao bitan momenat u dugom obračunu sa aždajom.

Samoća kroz primer, doživljena i proživljena, smatram da najbolje dočarava stepen čovekove društvenosti, njegovu sposobnost da se prilagodi zajednici, ali i umeće nametanja sebe kolektivu kao ravnopravnog i aktivnog člana.

Osim što boli, ume ta samoća i da prija. Eto prilike za još malo piskaranja, koliko tek da se ne ubudja olovka. Ali, znate šta? Prvo doručak, jer, gladan ničeg ne mogu da se setim, a i greh je da se hladi, eno, čeka me. Onda kafica, pa polako.

Danas se desilo nešto, zaista neobično. Pošao sam da zasadim pet sadnica topole. Sišao sam na samu obalu Save i u travi, na metar od vode,ugledao krst. Veliki, drveni. Na njemu ime i prezime, godina rodjenja i smrti. Donji, naoštreni deo, tamniji od ostatka. Nesumnjivo, pod uticajem zemlje u koju je bio zaboden. I tako, istrgnut iz groba, ko zna kojim razlogom, čijom rukom ili silom, pluta, nošen velikom vodom.

Odakle dolazi i zašto zastaje bas ispred moje kuće? Šta li mi to stara, mudra reka, poručuje? Zna me ona kako dišem. Jer, bila je tu kad sam rodjen, biće tu kad odem. Zašto krst? Zašto ja? Vekovima je voda nosila živo i neživo. I mrtve. Ali, krst! Do sad, ni čuo ni video. Nisam se uznemirio. samo sam je pitao:

„Zar je vreme? I čije?“

Kako to mistično deluje, kako fantomski odjekuje kad se smesti u jedan ovakav tekst. Ali, voda je bila tako jasna, vrbe tako stvarne, vlažan vazduh na obali prirodan. I u sred idile, pomislio bi čitaoc, turobni, zlokobni simbol smrti, tamo gde mu mesto nije. Čudno je, koliko je to meni u tom trenutku bilo istovremeno neobjašnjivo i jasno. Skoro da sam se osećao nelagodno zbog mirnoće koja me je prožimala. Znao sam da odgovor neću dobiti. Mudra reka je mudra zato što ćuti. Ko nauči da sluša tišinu, čuće sve. Ja još uvek ne čujem. Nazirem i naslućujem ponekad, ali ne čujem.

Suvom granom sam vratio krst u vodu, odgurnuo ga od obale i ispratio pogledom. Bivao je sve manji. Kad sam ga izgubio iz vida, shvatio sam koliko je mira u meni. Ne zbog krsta, koji je otplovio. Zbog glasa koji nisam čuo. O da, verujem da je strašan urlik tog komada drveta koje je došlo ko zna odakle i otišlo bez traga. Da je trebalo, čuo bi ga. Ne ja, ne ovaj put.

Život caruje. Uostalom, zar nisam došao sa namerom da to potvrdim? Kako ponosno stoje tek zasadjene topole. Vitke, pune života.

Pričaću vam priču kakvu već znate, kakvu sami već pričate, najpre sebi, a onda i drugima. Priču o ljubavi, ni manjoj ni većoj nego što je vaša. Dakle, jednu običnu ljubavnu priču. I pitate se možda, zašto bi slušali, kad je sve već tako znano, proživljeno i isplakano. I ja se pitam, čemu to? Pa, opet, goni me sila neka, ne da mi djavo mira. Čačkam po prošlosti, a bolje u osinjak da diram. Ali, eto, to sam ja. Takav, kakav sam, svoj sam. I njen. I vaš. E, pa, onda, trpite me i slušajte. I onako ništa nije doveka. Pa ni ja ni moje priče.

Sve bude i prodje. Ali, ona, kako to beskonačno zvuči, a kratko traje. Gromada je to od žene, veličina, sila. Koliko je samo teških i ružnih reči po njoj palo, a ona i dalje stoji u mom srcu. Voleo sam je više nego sebe. I trudio koliko sam znao i umeo da je povredim. Bila mi je sve. Sve sam gurnuo u ambis. Sposoban sam ja za tako nešto. Prirodno nadaren. Udaram gde najviše boli. U čežnju, u snove, u dušu, u srce pravo. Silovito i nemilosrdno, da više nema oporavka. Nema tog mosta koji nisam u stanju da izgradim, ali i da srušim u jednom naletu. Da kamen na kamenu ne ostane. A voleo sam je više nego sebe

Pitam se, kakav to čovek može biti, koji sebe tako malo ceni? Daje signal drugima, da ga cene još manje. Gde je, onda, bar jedan razlog koji bi vam zadržao pažnju na ovoj priči. Nema ga. Ali, ja ipak pričam, makar nikom. Sebi najmanje. Rekoh već, viša sila.

Darovala mi je svojih 17 godina, osmeh koji leči, zelenilo bistrih očiju. Donela je sa sobom dobrotu, veru, nadanja; prihvatila odricanja, odrekla slobode. Sve je to Bogom dato, mislio sam. Bio gluv za tihe vapaje koji su pristizali. Kako to,obično, već biva, vera i nadanja su uveli, dobrota postala kruta, neprirodna. Osmeh se pretvorio u setnu grimasu, bistrina očiju u mutni vrtlog koji je u sebe povukao sve čega se zbog mene odrekla. Od njenih 17 godina, ostao je samo, kako pesma kaže, prvi poljubac, davno zaboravljen. Ubijao sam tu ljubav, polako, godinama. Onda, završni udarac, takav da nije za priču. Tim sam vam sve rekao, zar ne? Tako se radi sa onima koje najviše voliš. A voleo sam je više nego sebe. Sve ono što je volela u meni, nestalo je. Ostala je prazna ljuštura. Kako je samo bila povredjena moja sujeta. Bacio sam ponos pod noge i gazio ga besomučno, dok od njega nije ostalo ništa. E, moj Vlado, šta god tim da si hteo, postigao si suprotno. Tačka na celu priču, čvrsta kao granit.

Vreme gazi, melje, drobi. Stena postaje kamen, kamen pesak, pesak prah. Živim ja svoj život, drugačiji jedan. Navikao sam se. Godine su prošle, žene dolaze i odlaze, ja ostajem da ispraćam. Svoje najveće ljubavi, prijatelji moji, svi mi, kad tad sahranimo. Neko grob posećuje, održava. Ja ne. Ostao je zapušten, zarastao u korov i mahovinu. Ipak, nemam mira dugo. Sretnem je ponekad, javi se. Klimnem glavom u znak pozdrava i to je sve. I svaki put osetim tupo presecanje u stomaku i stezanje u grlu. Potseti me ta osoba na onu moju devojčicu. Liče samo, ništa više. Bilo je ljubavi pre nje. Ima žena i sad. Ali samo jedna, samo ona, decu mi je rodila. I pas bio ako to ikad zaboravim. A voleo sam je više nego sebe.

Nisam mogao da izdržim. Jednom prilikom, zaustavio sam je na ulici i kazao:

„Znam da to sad ni tebi ni meni ništa ne znači i da je bolje da kad to nisam rekao nikad ranije, ne govorim ni ovog trena, no, ipak ću ti reći. Bila si mi žena, ljubavnica, najbolji prijatelj kog sam imao. Delismo dobro i zlo, sa mnom se smejala, zbog mene plakala. Poklonila mi svoj život, rodila mi decu. Gajila ih, čuvala, podizala, vaspitavala. Ja ti nikad za to nisam rekao hvala. Evo, sad ti kažem, hvala ti za sve što si za mene učinila. I neka te Bog čuva, ja nisam umeo.“

Hteo sam da je poljubim u ruku, ali se nisam usudio. Sagla je pogled, tako da nisam mogao da pročitam šta joj je u očima. Ostala je tako nekoliko trenutaka, onda tiho rekla:

„Idem“

Dugo je posle toga nisam video. A baš liči na moju devojčicu. Znate, onu, koju sam voleo više nego sebe.

Simona, oprostite što dozvolu ne tražih da vam se obratim, što, kao stranac, svakako bih morao, no, shvatićete, nadam se. Ako vam se, pak, učini da znamo se, zavaravati se nemojte, privid je to. Možda, kažem, možda samo, čoveku mladom iz sećanja vaših, davnih i nejasnih, sličim. Stoga, bez predrasuda nastupajte, ako vam je volja razgovarati samnom, jer i vi za mene stranac ste, svakako. Ako, pak, za razgovor niste, razumem vas. I sam se nerado u to upuštam. Rekao bih šta naumih, vi zboriti i ne morate. Razgovora medju ljudima ima praznih, srdačnih, važnih ili zaboravljenih i suvišnih, kao ovaj što je, pa kako ga iz zaborava uzeh, tamo ću ga i vratiti, a pošto suvišan bi nekad, nek takav i ostane. Nek ludost to bude, što je sebi dozvolih.

Mislio sam dugo, kako vam prići, nastup moj da bude molba, zahtev ili predlog, bar. I mudrosti kad stvaram i glupost dok činim, pedantan sam bio. Htedoh i ovom prilikom, no, ne nadjoh način, te se osećaju prepuštam, nek me vodi. Na koncu, sve što sam dobiti mogao, dobih, što se izgubiti dalo, izgubih. Mogućnosti nema za preokret kakav silan, niti bih ga dozvolio ikad, pa sve i čudo da se desi. A u čuda više ne verujem, jer to, zapravo, zbivanja su o kojima malo šta znamo, te nam se čine razumu nedokučiva. Da nije tako i vi bi, Simona, za mene čudo veliko bili, obzirom da sva ličnost vaša, kao stranca, tajna je golema, koju nikad razotkriti neću moći. Ako vam kažem da, poput vas i ja sećanja imam mutna i kroz njih sa mukom, tek malo poznatu siluetu razabiram, verujem da samo više bih vas zbunio, no pojasnio šta. Tim pre što na njoj, za tren samo, crte lica vašima slične prepoznam. I gle, slučajnosti se nižu poput perlica na koncu.

Verujete li vi u čuda? Ne, nemojte meni reći. Sami kad budete, a vi se zapitajte, zamislite, pa odgovor si dajte. No, iskren samo. Obazirati se nemojte na mišljenje moje što ga iznesoh. U stav svoj kad sigurni budete, eto vam pitanja drugog. Njega ja vam postavljam. Da li i slučajnost je neka vrsta čuda? Ako nije, nek tako i ostane, ako jeste, načuditi se nećemo moći ni vi ni ja. Ništa jeftinije od života, ništa skuplje od vremena u kom je upakovan. Bahatost naša i rasipništvo, nemerljivi su. Arčimo Bogom dano, poput pijanca što zadnju paru na bekrijanje dade. Pomislih tajno, skoro sramežljivo, da bi vi mogli moj lumperaj biti, moje bančenje, ispijanje na iskap, gustiranje do jutra. Moje meze uz rakiju, pesma uz vino, moje mamurno jutro i glavobolja mučna. Ali, Simona je stranac. Velik i dalek. Jedinstven. Ostaće mi, kao stranac, verna do kraja. Kad budem upoznao i poslednju osobu na svetu i kad mi svi prijatelji postanu, pa poželim bar nekog ko je nepoznat, dalek i hladan, ona biće uvek tu, da udovolji toj želji mojoj. A ja ću biti tu da je potsetim na to, ako ikad zaboravi. Da primerom joj pokažem kako ni jedno rastojanje medju nama, koliko god da je, pregolemo ne može biti, već samo nedovoljno.

Svi mi hroniku svoju palanačkog groblja pišemo i preživljavamo. Mesto za svaki spomenik brižljivo pripremamo i održavamo, ponekad ih tumbamo, raspored novi pravimo u zavisnosti od važnosti osobe i dogadjaja. Niko nema tu prednost da na počasnom mestu zanavek ostane. Može, no ne mora biti, ako osećanja vremenom otupe i rasprše se poput dima na vetru. Ne znači to da zaboravismo, već, prosto, sve vremenom na oštrini gubi. Mora, valjda, tako. Tek isklesan kamen ume da do krvi zapara kad predješ šakom preko njega. Kiša, Sunce, mraz, vetar, svoje učine, zaseci se iskrzaju, nabori blagi ostanu samo, pomilovati ih možeš bez bola prodornog. Tu i tamo, po neki spomenik junaku neznanom se zatekne, sa natpisom trošnim o zahvalnosti večnoj. Slova, teško čitljiva, sa pozadinom se stapaju po boji i obliku. Zahvalnost i nekako, možda. Ali, večnost! O, zablude ljudske! Zar mi, što trenuci u beskraju smo, o večnosti zborimo! Mi, što kraće od treptaja oka trajemo! Mi, čiji spomenici prahom se na kraju učine! Zaborav je večan što za nama osta. Samo to.

Ko ste vi, Simona, uopšte? I da li ste Simona? Možda, zapravo, bezimen neko, kome ime to nadenuh, ne bi li praznini u sećanju udovoljio. Pokušaj očajnika da od zaborava, bar na kratko, otrgne što zaborav već prigrlio beše. Nije li ono prazno mesto, u korov obraslo, nekad spomenik vaš krasio? I gde je sad? Možda od njega ne osta ništa, a možda ni postojao nije. Ili htedoh tu postaviti ga, pa odustah iz razloga nekog. Bogatsvo duha se u proživljenom ogleda. Ja, eto, sad siromašniji sam za Simonu. Maštaću o tome da negde daleko, na kraju Sveta, u svetioniku koji ga obasjava, stoji davno zagubljen spomenik. Na njemu natpis, oronuo, ali čitljiv:

„Jednom, jedna Simona“

Molim te, Vetre, poštedi ta slova, bar dok ovo srce kuca. Bez njih znati neću gde se svet završava.

Nemoj stati ispred mene, ruke ne širi, usne nek ti se imenom mojim ne šale. Nek se njim ne slade, neka ga zaborave. Put mi ne zatvaraj, jer to sve je što još imam. Njega mi ne diraj, njega ti ne dam. Evo ti vetra, pa ga zaustavi, smej mu se, pričaj, gledaj ga očima snenim, vlažnim. Nek te miluje, kosu češlja, pa mrsi, oslonac nek ti bude. Sa njim, sve stvarnije biće, nego da ja sam tu. I kiše evo ti, zagrli je čvrsto, ljubi je, onako kako samo ti umeš. Bajke joj pričaj, cvećem ih kiti, medom ih sladi. Za otrov ne brini, kiša je to, spraće ga, već, sa svake reči lepršave. Maglu pod ruku uhvati, putevima jasnim nek te vodi. Pogled uz nju nek ti je bistar, da vidiš gde staješ, odakle ideš i kud ćeš stići. Jer, samnom mutno je sve. Zemlju crnu ne zaboravi. Po njoj korak ti klizi, samo za tebe ona je tu. Pod noge ti se baca, čezne i strepi da, kao ptica lako medju oblake poletiš, napustiš je, da nema te više. Zemlja kao pero je, dok ja beskrajno težak sam. Ako vreline plašiš se, vatru biraj, pre no mene, uz mene sagorećeš u trenu. Jer, šta je vatra, do tren htenja, ipak samo bled odsjaj želje neusahle. Vatru biraj, hladnija je. A hladnoća kad stigne, kad te jeza prožme, kaži sebi led da hoćeš, nek te greje, nek postelju sa tobom deli. Studen najveća za tebe biću tad, od leda svakog lednija. Onako kako samo srce mrtvo ledno može biti.

Pesme sve nedopevane ostavljam ti i snove nedosanjane, osmehe nameštene, pa skamenjene. Otiske u snegu smetovima zavejane. I bore one sitne, oko očiju i njih ti ostavljam. Sve. Samo put mi ne uzimaj. Bez njega me poznati neće i stranac uvek biću pred sobom, ljudima i Bogom. Bez njega ne bih otišao, ne bih ni ostao, prosto.. samo bih nestao. Uostalom, šta je za tebe jedan put. Mali, uzan, krivudav, poslednja, bedna šumska staza. U trnje obrastao, blata pun i suvo kad je, ni za tri koraka ravnog nema. Sa početkom u zaboravu i krajem u sutonu izgubljenim. Taman za mene. Bolji nemam, gori mi ne treba. Dozvoli samo da me odvede do zavijutka prvog, evo, tog tu. Pa, kad zamaknem, videćeš koliko sve drugačije biće. Ja ti, evo, za uzvrat obećavam da misao ću postati, ona prva jutarnja, za koju nisi sigurna da li je zadnja slika prohujalog sna i koja zaboravlja se u trenu. Da ću, dok živ sam, znati da nikad bilo te nije, da mašta si dečaka nepoznatog. Obećavam da TI i JA zauvek izbrisani bićemo iz svih spisa vremena beskonačnog. Čvrstu reč dajem. Samo, molim te, pomeri se, pusti me da prodjem.

Napomena autora:

„Obzirom na to da je godina pri kraju i da se u Decembru obično svode računi, ideja mi je bila da napravim kratak pregled nekoliko mojih tekstova, a ujedno i da ih, postavljanjem na blog, saberem na jednom mestu“ 

***

Vec trideset dana je proslo od kad sam lisen zadovoljstva uzrokovanog boravkom u blizini vasoj. Za svo to vreme, ne nadjoh ni trun snage koja bi me nagnala da vam bar pismo pozdravno srocim. Dusa iste, srce vapi, ali ruke proklete, izdajnicke, sramno drhte i ne mogase to uciniti. Imao sam hiljadu reci spremnih, u sto misli rasporedjenih i u deset zelja svrstanih, a opet, to samo jedan san bese. Videti vas ponovo, biti obasjan sjajem lepote vase i osetiti miris te koze koja, skoro, sa bozanskim da se moze meriti. Vec trideset dana prodje. I tek trideset, a kao vecnost cela.

Sjaj i raskos Pariza, isticati ne treba. Grad svetlosti i zivota. Tu je noc ziva kao dan, a dan blistav poput Sunca Avgustovskog. Tu i prosjak manire gospodske poseduje. A gospoda, kakve na svetu, mislim, nema. Ne kruta i dekadentna kao Becka, ili hladna i odmerena poput Londonske, vec leprsava kao leptir, sa blistavom iskrom zivota i ljubavi u oku. I silom zivotnom, meni nepoznatom, koja, kao sam temelj buducnosti da je. Pa opet, sve to u ocima mojim, prekriveno je izmaglicom, sivom i sumornom. Sav Pariz, takav, kakav je, nije dovoljan da, makar za tren, odvuce tok misli mojih. A one su samo ka jednom usmerene. Tamo, gde boravi lepota, mnogo veca nego ova sto je. Lepota tela i duse i bica celog. I sav Pariz, sa ljubavlju svojom velikom, ljubavi nema toliko, koliko je u srcu mome. Ljubavi prema vama, gospodjice plemenita. I jos pre vremena antickih, pa sve do vremena naseg, mnogi pisci, pesnici i filozofi, znani i neznani, velicahu to divno osecanje ljudsko. Nema poznate nam reci, koja hiljadu puta vec upotrebljena ne bi, u pokusaju da se ljubav docara. Pa, opet, to tajna najveca osta. I snaga pokretacka svake sile zemaljske i vaseljenske. Tajna, od samog Tvorca nam data. Sta sam onda i ko sam ja da o tome zborim? Samo znam da ta sila velicanstvena i svog strahopostovanja dostojna, u meni, kao vulkan kakav vri. Tesno je bice moje za snagu toliku. Nadam se da u vama mogu naci onu, koja samnom ce svu tu silu podeliti.

Prolaze dani kao godine dugi, a opet, kao oka treptaj. Vreme je stalo i misli moje i zivot moj ovde. To, zapravo, zivot i nije.Tren svaki bez vas, andjele moj, kao jedna slika je. Sve silne slike te nizu se predamnom u nedogled. Nista mi ne znace i ako svaka umetnost je za sebe. Jer, zaista, ziveti ovde je, kao nigde na svetu. Nigde, osim tamo gde za mene raj zemaljski je. Tamo gde Sunce mi ne treba, jer me toplina osmeha vaseg greje. I gde hrana mi ne treba i voda, tu, gde obrok svaki mi je glas vas sto slavuje u stid goni. Gde svetlost mi ne treba, sto dusa vasa za mene svetlost je dovoljna u tmini mrkloj. Ni vreme, jer otkucaji srca vaseg plemenitog za mene su casovnik jedini sto istem. Vreme, ovo ovde surovi je tiranin. Bic njegov, hiljadu puta na dan osetih, ali, neka. Svakim udarcem njegovim, veca je istrajnost moja i zelja za povratkom. I u toliko drazi ce mi biti ponovni susret sa vama, jedina moja. Osecam, disem, zivim za vas. Ako treba i volim za vas.

Ponizno, sluga vas odani.

P.S.

Ako ista od ovog sto napisah, vredja ponos i cast vasu, sa kajanjem u srcu, za oprostaj molim. Ne zamerite na iskrenosti i sto ljubim vas beskrajno.